Plesom zaboravljenih koraka do pobede

Možda bi bilo bolje da sam na vreme pisala dnevnik , dala bi mu  ime Sećanja za amnezičare. Barem bi znala šta sam radila poslednje dve godine od objave poslednjeg bloga . Da li je bilo prosperiteta, zaista ne znam, mislim da bar imam osećaj možda bi znala. Sve mi više deluje kao da sam ovaj život već proživela u prošlom životu  pa mi se duh vratio u isto telo. Da li mu se isuviše dopalo ili jednstano nisam uradila neke stvari kako treba pa sa ovde ponovo kako bi ih ispravila? Ne znam . Jednostavno se osećam isuviše neobjašnjivo samoj sebi i celom svetu naizgled . Sol De Bossa i mini plazma su me pokrenule da izbacim iz sebe svakim slovom ovu agoniju koju osećam u dubini duše. Mislim da je onaj mali patuljak porastao i pretvorio se u džina ili sam ja promenila ugao gledanja na njega pa ga sada vidim iz mravlje perspektive . Koliko dugo smo vec budni ? Od rodjenja ili tek onda kada postanemo iskreni prema sebi i otvorimo oči za sve što nam je posluženo na tanjiru ispred nosa, a mi isuviše lenji sklanjamo glavu i ustajemo sa stola radosti , napuštamo večeru uživanja i zatvaramo se u sebe . Nedisciplinovani tragamo za pravdom . Bez kompasa lutamo i tragamo za našim davno zaoravljenim snovima. Težnja ka povratku u detinjstvo je sve veća. Na vagi bi ipak trebala prelomiti na onu stranu odrastanja i sazrevanja, medjutim umor od smeha iz detinjstva mi jako nedostaje. Cvet na zidu nije izgubio mirise ali ovaj u bašti je odavno uvenuo. Hvala ti na današnjoj kiši , hvala ti na današnjoj tuzi , hvala na kraju jer ovo je novi početak za mene. Svakoga dana budi zahvalan što dišeš postojiš i osećaš. Ne postoji ništa lepše od samosvesnosti i osmeha za kraj novog početka.

Zlatne Grobnice

Dobrodosao , mesto na kome se nalazis naziva se zlatna grobnica. Osecas li koliko mi drhti ruka dok sve ovo pisem. Ne. Zato sto ti nisi ja. Ti ne mozes da osetis ono sto  ja osecam . Ti si ti . I koliko god se trudio da osecas patnju ili srecu drugih ljudi to neces uspeti. Ti si ti . Ti nisi ja. Ti nisi prica o tebi . Ti nisi ono sto drugi vide. Ti si ti. Ti si ono sto ti vidis kada zaviris duboko u dzepove svoje duse. Sta vidis ? Ja ne vidim nista. Trudim se da tamo cak i ne gledam stalno . Trudim se da zivim u svetu punom mrznje obmotanom pricom o ljubavi iliti svetu punom ljubavi spakovanom u kutiji mrznje. Kutiji koju se niko ne trudi da otvori , okovana je mrznjom . Niko ne ume da se bori sa mrznjom. Mislis da ume? Zato se onda ti ne boris sa njom da postanes bolje covek. Ja sam vise put cula da ljudi govore da se ophode prema drugima onako kako se drugi ophode prema njima. Ne. Ne to nisam ja. Ja nisam drugi ljudi. Ja se prema drugima ophodim kao da su najbolji ljudi na svetu, cak i onda kada su najgori , svim silama se trudim da budem sto bolja da bi mojom ljubavlju prema covecnosti ugusila njegovu mrznju, cerku ogorcenosti. Pitam se kakav je svet bio pre nego je postojala mrznja. Neki kazu da je to sekta. Ko su ti neki ? Ne znam. Nekada ne prepoznajem ni samu sebe. Sada znam ko sam ali ne postujem uvek svoje donete odluke. Nekada cujem svoj glas kako pokorava sve ono sto sam uradila. Kako mi govori da se trudim da promenim ljude i da to nikada necu uspeti. Ne, ja se ne trudim  nikoga da promenim . Ja menjam sebe. Drugi menjaju sebe. Nisam ja niko i nista da ikoga menjam. Ja samo pricam sa ljudima, volela bih da mojoj pricom pomognem ljudima. Da im pomognem da spoznaju sebe. Nemam pojma mozda sta govorim ali verujem da svaka moja rec u ovom tekstu napisana, ima smisao. Verujem da i ti osecas tezinu koja me pritiska dok ovom pisem. Tezinu koju sam sama odlucila da nosim na mojim ledjima. Svi mi imamo svoju tugu. Nemoj nikada govoriti nekom da je tvoja tuga veca od njegove. Ne postoji merna jedinica za tugu. Ne postoji merna jedinica za ljubav. Da postoji ovaj svet ne bi bio bolje mesto. Da li ovaj svet moze ikada postati bolje mesto , sta ti mislis? Nastavi da razmisljas o tome jer samo oni koji o tome razmisljaju i koji zele ovaj svet da ucine boljim mestom za sebe i druge , samo oni ce uspeti da dodju do resenja. Do saznanja, da nije sve tako crno, da je svet pun boja koje ljudsko oko ne moze da spozna . Ne , ne zato sto ne zeli , vec zato sto ukoliko jednom spozna sve boje izgubice volju za gledanjem istih . Ljudi vole skrivene stvari a ujedno bi da sve znaju. Ljudi vole da prozivljavaju ali rekto kad se usude da probaju nesto novo. Koliko puta u toku dana si kontradiktoran ? Koliko puta u toku dana posegnes za necim sto znas da zelis i mozes da imas a vec sledeceg ponidastavas sebe i govoris kako nikada neces uspeti, kako zavaravas sebe, kako si mizeran i jadan. ? Koliko puta se pogledas u ogledalo i vidis nezadovoljnog i neispunjenog coveka koji ti se smesi s druge strane.

Pitas li ga ikada cemu se smesi? Cemu taj lazni osmeh na licu ? Cemu ta tuga u ocima? Pokusas li ikada da mu pomognes ili samo zazmuris i cekas da ta slika nestane . Cekas da izbledi covek kakav si bio i da odraste mali neiskusni zao covek kojeg svi mi imamo u sebi.

Smatram da svaki covek u sebi ima dobro i zlo . Mora uvek postojati balans. Oba u coveku ne umeju ni da pricaju ni da hodaju . I dobro i zlo su deca u coveku . Ja ucim vec godinama dobro da hoda , postepeno ga ucim da prica i da bude bolji i napredniji od zla. Zlo ne ucim ja da hoda , zlo uce da hoda drugi ljudi, ljudi kojima si neizbezno okruzen. Ljudi u politici, ljudi na ulici, ljudi u apoteci, ljudi u zdravstvenim ustanovama, ljudi na poslu, ljudi koji setaju gradom u kome zivis. Oni se trude da pomognu onom zlu da prohoda i progovori brze od onog dobrog. Gadjaju kamenjem ono dobro u tebi , nacine ga invalidom. Ti ti si jedinka u grupi jediniki . Ti svega ovoga moras biti svestan. I moras pomoci svom invalidu da ponovo prohoda . Moras ga nauciti kako da se bori , i kako da pobedi ono zlo. Ne smes zmuriti , moras se probuditi. Prihvatiti. I poceti ispocetka, poceti sad, poceti odmah da se boris. Ne smes dozvoliti da te ponovo gadjaju kamenjem, moras nauciti kako da izbegnes kamenje, jer to kamenje nisu nista drugo no ruzne reci onog zla u drugim ljudima, zlo, koje je odrastao covek samo jer su mu ti ljudi dozvolili da odraste u njima. Samo jer se nisu borili. Samo jer su odustali od sebe. Nemoj nikada odustati od sebe. I znaj da onog trenutka kad budes odustao sebe, odustao si od svojih najblizih , odustao si od svoje sadasnjosti i svoje buducnosti . Odustao si od svega. Tada vise nista ne postoji i nista vise nije ni bitno. Bori se i ne odustaj. 

Tisinu samo vetar voli. 

Vođa: Ko je to?
Kapetan: Njeno ime je Tišina.
Vođa: Beskorisno! Napolje s njom! Na krst je razapnite! – Thomas Merton

https://www.youtube.com/watch?v=3-L-txhf9pg&list=PL5aPg-v_5jj3s2ZGfwB4yOrmjvHwz-TXz&index=2

Dido's Lament - Malena Ernman 

Nemi plač

Bila sam neiskrena prema sebi. Ubedila sam sebe da je sve savršeno. Izgubila sam dodir sa realnošću. Korak po korak i popela sam se na čardak, čardak satkan od moje mašte. Tamo je sve ukusno, sve je pipavo i zrači lepotom neizbežnosti. Nemate snage da okrenete leđa i napustite isti. Ljudi će poverovati svemu što im kažete , samo ukoliko umete da priču upakujete kako treba. Jedina osoba na osvom svetu koja će želeti da veruje vašim rečima iako zna tačno koje od njih odjekuju neistinu, je vaša majka. Ona je večiti oslonac , ma koliko god težina vaših grešaka bila nepodnošljiva, izdržaće . Osećam se kao Titanik koji tone. Osećam pokajanje svih osoba na mom brodu, osećam jačinu ljubavi koju će uskoro da zamrzne vreme. Živim u lavirintu koji sam samoj sebi napravila. Uhvativši sebe za ruku, ne razmišljajući o mogućim posledicama, zakoračala sam u večnu konfuziju . Vodim borbu sa samom sobom već duže vreme. Živim u kavezu zatvorena sa svojom ludošću. Ukoliko ja pokušam da izađem možda i ona pobegne. Niko ne želi da pusti svoju ludost. Moraš je držati zatvorenu , moraš zaboraviti da postoji. A ja sedim sa njom u kavezu već neko vreme i gledam je u oči , gledam njen prazan pogled i osmeh pun sećanja na greške i neuspehe koje se trudim da duboko zatrpam svojim uspehom. Ponestaje mi. Ukoliko nastavim da se šetam ovim lavirintom i zamišljam da sam u kavezu zatvorena sa svojom ludošću, nikada neću uspeti da rešim asocijaciju . Kako da je rešim kada ništa nema logičku povezanost. Kao puzla čiji se delovi ne mogu spojiti. Ja sam ta puzla.                                   Prekini da se poistovećuješ sa bilo čim. Ti držiš konce u svojim rukama , ti donosiš odluku šta je tvoj sledeći korak. Ti snosiš  posledice svojih postupaka. Najednom u meni se sve uzburkalo i kao vulkan počelo da izbija na površinu. Istina je iz mene vrelinom sagorela sve što je bilo satkano od mašte. Nestalo je sve. Čardak je otopljen. Stajala sam u svojoj sobi i posmatrala tačku na zidu. Nemam pojma koliko dugo sedim ovde. Obrazi su mi bili mokri, dodirnula sam svoje lice, bilo je mokro. Mora da sam plakala. To je bio dokaz da sam se vratila. Ponovo sam počela da osećam. Izgleda da je ovog puta ugriz griže savesti bio isuviše jak kako ga ne bih osetila. 

Bolest neizlećivosti

 Probudio me je alarm .

 Bilo je 07:00 osećala sam kako mi je puna bešika.

 Otišla sam do wc - a , medjutim  u provratku sam odlučila da odspavam još malo. Videla sam malo svetlosti jutra koje je dopiralo od spolja, ušuškala se i zaspala. Probudila sam se na stolici čudnog oblika. Dizajnirana je za ljude koje ne cene udobnost, činilo se. Na stolu se nalazi sveska. Najednom se žena našla ispred mene imala je 58 godina a izgleda tako sveže ,nisu se primećivale plastične operacije ali verujem da ih je bilo dosta, izgleda kao da je u ranim 30 tim. Sela je preko puta mene i pružila mi šolju kafe klizeći  je po staklenoj providnoj površini stola. "Izvoli". Pogledala sam  u unutrašnjost šolje. To je kafa." Hvala" uzvratih. Iz  ruke joj je virila igla , veličine pola hemijske i debela kao igla za pletenje.  Na iglu se produžavao kabl kao od punjača za mobilni telefon. Teško je shvatiti gde se završava, izgleda kao da je uboden u zid. Slika pred očima postala je toplija zatim sve toplija i razmazanija , osećam se kao da lebdim sve dok nisam potpuno izgubila svest. Pritisk u glavi mi je neverovatno jak, imam osećaj da trol iz Hari Potera pokušava da mi svojim stopalom smrska lobanju. Najednom osetih toplinu dodira. "Jesi li dobro?" Tu je ona žena , pomogla mi je da se podignem na stolicu , izgleda da sam pala. Uhvatila sam se za glavu levom rukom i počela naglo da ispijam kafu. "Šta se desilo?" . Imaš fobiju od igle. Nisam ni bila svesna da sam to izgovorila naglas, to su bile moje misli. Zapravo i ovo sve nije realno. Možda zato ona zna da ja zaista imam fobiju od igle. " Šta je to fobija?" uptala je."Fobija (grč.phobos - strah,bjeg) je izraženi trajni strah, najčešće prekomjeran ili neopravdan, a pojavjuje se u vezi očekivanja specifičnog objekta ili situacije."  To je po definiciji , nadam se da razumeš. Pa i ne baš, izgovarala je to dok je odlazila do nekakve fioke. Hodajući razmotavao joj se kabli igle koja je i dalje virila iz njene ruke. Trudim se da ne povratim od prizora koji je odvratan , osećam kako mi jeza prolazi celim telom. Iz fioke je izvadila kesu punu krvi, donela je do stola i spustila je ispred mene. "Izvoli , to ti je pokon od mene , trebaće ti . Malokrvna si. Dosta si bleda, to će ti poboljšati izgled ". Odakle njoj ideja da sam ja malokrvna i odakle joj pravo da mi priča takve stari. Ona je ubica. Odakle joj ovolika krv. Moram da odem odavde. Osećam vrtoglavicu. Zašto sam i kako dospela ovde sa ovom personom. Mada je bila isuviše fina prema meni, imala je manire. " Uvek tražiš nešto dobro u ljudima."  to je bio glas moje majke koji mi je odzvanjao u glavi poput crkvenog zvona. Ponovo nasrćem na kafu kao da me ona jedina vraća u normalu. Sedim ovde sa nepoznatom ženom. Bolje sam je pogledala. Zapravo ta žena sam ja , samo lepša i starija, drugačija, prosto savršena. Bila sam ljubomorna na njen izgled. Aleksandra ljubomorna si na samu sebe , da li si ti normalna? Očigledno da nisam čim sedim sa sobom u budućnosti i pijem kafu . Ništa mi nije jasno. Tišina je milovala naše obraze. Gledam je kako smireno ispija kafu. Ne bih trebala da budem ljubomorna trebala bih da budem srećna, zapravo tako ću izgledati kada ostarim. Jeste da joj iz ruke viri igla koja je priključena u zid ali ona nema nijednu sedu vlas u kosi. Nema bora, staloženost joj sija iz očiju, estetski je kao izvaljana figura najtalentovaijeg umetika. Ali me ova kesa puna krvi na stolu jako čini nervoznom. "Čemu služi to što ti viri iz ruke?" pitala sam je i uzela gutljaj kafe. Tim putem unosim sve što sam danas  uočila na poslu u bazu podataka , kako bi moj direktor mogao da ima uvid u svakodnevne kontinuirne procese koji se odvijaju na pogonima u fabrici u kojoj radim. Radim kao "open window - close dore" projektovanje . Da pojasnim. Sve što ulazi u samu fabriku , počev od informacija do ljudi, mora se zadrzati u fabriku i rasporediti na svoje mesto. "Čime se bavi  fabrika?" Vrata su zatvorena , to znači da ne bih smela pričati o svom poslu van istog. Čak ni ne poznajem svog direktora. Sa njim sam u kontaktu putem baze podataka. To je ona ogramna ploča zakačena u zid. On mi šalje zadatke koje trebam da izvršim na svom poslu. Svakog dana ovom iglom iliti transferom podataka iz svog sistema vizuelizacije prenosim podatke u bazu. Na taj način on vrši kontrolu odradjenih poslova i nakon svakog obavljenog podatka na mojoj kartici se uvećava suma novca koje imam na raspolaganju." Odakle ti ova kesa puna krvi ?" Imam mogućnost da raspolažem i uzimam koliko krvi mi je potrebno putem ove kartice. Kartica je bila plastificirana , crna sa crvenim krstom utisnutim u sredini. Pomoću ove kartice uzimaš krv u odredjenoj ustanovi koja je poseduje. Ima ih par u gradu." Odakle njima tolika krv?" . Od druge klase. Kako ovo oporo zvuči mojim ušima. "Druge klase?" . Da , postoje ljudi prve i druge klase. Ljudi druge klase nemaju dovoljno sredstava za život. Iz tog razloga potpisuju ugovore kojima se obavezuju da će pristati na ekseriment koji će se vršiti u odrejenim ustanovama, laboratorijama, sa grupom eksperata, nad njegovim telom. Oni mu onda daju karticu s odredjenom sumom novca kao isplatu za izvršeni eksperiment i daju mu takodje i ovu karticu za raspolaganje krvlju do odredjenog limita. Takodje ugovorom se obavezuje, da ukoliko odluči da izvrši samoubistvo nakon eksperimenta mora da donira svoju krv u dobrotvorne svrhe. Naravno, tek nakon pregleda stručnih lekara i ustanove da je zdrav. "Da izvrši samoubistvo? To je maltretiranje ljudi , vi ste bolesna nacija kako je moguće da je neko u stanju da uradi tako nešto. Još imate legalnu ustanovu koja to sve obavlja bez treptaja." Ljudi druge klase sami pristaju na to. Sve je naznačeno ugovorom. Ukoliko osoba ne izvrši saoubistvo znači da je dvoljno mentalno jaka i treba da nastai da živi. Niko je ne tereti . Ima čak i pravo da dodje u ustanovu i odradi koliko god eksperimenta želi. "Vi ste monstrumi  i ti pričaš o tome kao da je to normalno ?" . Ukoliko osoba nije dovoljno metalno jaka nema potrebe da živi. Troši reurse uzaludno. Mi mislimo na budućnost svojih generacija. Ukoliko zaradi dovoljno novca može postati prva klasa s'tim je i dovoljno mentalno jaka jer je izdržala sve to. Ne znam zašto se ti čudiš. Ti živiš u svetu u kome roditelji svoju decu uče nekim nepisanim pravilima. Ne dozvoljavaju im da odrastu , guše ih svojom previlikom ljubalju ili ih odbacuju kao najobičniju krpu jer moraju da leče svoje ožiljke koji su im naneti. Živite u zaraznom lancu ishrane. Idete na posao koji ne volite, nadate se boljem sutra a ništa ne preduzimate povodom toga. Sedite skrštenih ruku i buljite u kutije koje vam pricaju sve ono u šta vi slepo verujete. Dopustili ste sistemu da vam veže oči i hodate kao slepci svakoga dana ispuštajuči ustajali vazduh života iz vaših pluća. Provodite sate pokušavajući da nadjete izlaz iz mnoštvo problema koji se svake sekunde razmnožavaju kao neka vrsta bakterije u organizmu. Ne shvatate da se sve to nalazi u vašoj glavi. Bolujete od neizlečivosti. Samo najači će opstati, to će vas zadesiti u budućnosti. Ničega niste svesni. Mislite da koračate napred. A zapravo se krećete po traci za trčanje. Vi to ni ne primećujete. Vaše ruke su svezane na ledjima i ne možete da skinete lažnu isitinu sa svojim očiju. Ćutite vam je moj savet. I upotrebi te ovo jedino ne iskvareno čulo sluha. Oslušni malo  bolje poruke koje ti drveće prenosi. Osvrni se oko svoje ose, pogledaj ptice na nebu. Nasmej se zato što si tu . Živi sada i ovde. Samo najači opstaju. Slabe će sistem isključiti sa pogona. Prestaće da radi mašina i srce će da ti stane. Ukoliko si jak probudićeš se i prestati da budeš rob svoje podsvesti. Nesvesan si  da živiš u laži. Dozolio si društvu da te vrti oko svoje ose, kao kad si bio dete u predškolskom pa bih igrali tu igru i uživali u vrtoglavici koja razmaže realnu sliku pred tvojim očima. Tada si bio dete i znao si šta radiš, radio si to iz zabave. Sada bedniče nisi ni svestan da ti se to dešava. Prekini da budeš pod vrtoglavicom.Diši. Stvaraj. Razmišljaj. Čuvaj svoj um. Stoji stabilno na zemlji. Ne traži oslonac. Raduj se. Plači.Vrišti. Smej se. Skači. Trči. Maštaj. Voli. Radjaj. Posmatraj. Ne osudjuj.Osvesti se. Bori se. Opstani.Probudi se. Probudi se. Probudi se. Zvonio mi je alarm. Otišla sam do kupatila da se umijem. Lik žene i dalje je bio pred očima, njen glas bio je umereno kontrolisan disanjem i obojen dozom ozbiljnosti. Osećam ukus kafe ustima. Smešim se svog odrazu u ogledalu.

Samo najaci opstaju. 

Pesma za bolji doživljaj teksta:  *alt-J - ( Intro ).

https://www.youtube.com/watch?v=UCbt_x5K7c8&list=PLj_s-SLKieFM6-fd5dNcnTpRdIB5VsF_M&index=15  

Tako neobično obična

Ponekada kao da nemam više snage da reagujem, kao hemijska okrenuta na gore. Ima mastila u sebi ali ne piše. To nije njen pravac delovanja, nejasno stoji okrenuta na gore i oseća kako joj se, polako, svo postojanje sliva u mozak. Gušim se, vrlo često  u poslednje vreme. Svakim svojim sledećim tekstom polako pomeram zavesu sa prozora svog života. Ponekad me svetlost naprosto zaslepi. Isuviše je jaka kritika realnosti ili je moja zenica iuviše slaba kako bi bez oštećenja i povreda videla pravu istinu. Istinu da sam zapravo, jedna obična olovka okružena besprekornim i neistrošivim penkalima. Ja sam obična olovka koja kada se istroši od borbe za rečima, koje kao niti veze po papiru, koristi podrezivač. Bez njega moje reći su nevidljivi ucrti na papiru. Možda bi ih mogli razaznati slepi? Možda samo specifični ljudi mogu razumeti jednu običnu olovku medju penkalima. Svakodnevnica guši moju kreativnost ali ne odustajem tako lako. Budnom me drži činjenica da svaki od tih penkala kada ga okrenete naopako prestaje da piše. A ja samo jedna obična olovka uspevam da ostavim trag, ma kako da me okreneš.

Ovaj tekst ne bi trebalo da vam privuce paznju

Plasim se, zaista se plasim svakog svog sledeceg koraka. Mozda je to razlog mog stajanja u mestu. Osecam dok stojim kako mi pulsira nepostojeca adamova jabucica. Samu sebe jedem iznutra. Ukoliko ovako nastavim od mene nece ostati nista. Izgubicu sebe. Kako je to tuzno a tek sam pocela da se upoznajem. Beli zid bio je prekriven sitno ispisanim slovima, besprekorno je izgledao iz daljine ali iz bliza bi se videle sve te nepotrebne osobine  njenog zivota. Ispisala je sve ono lose toliko sitnim slovima da bi  jedva lupom mogao razaznati tu njenu losiju stranu. Ona to nikako nije htela sakriti od drugih,nisu je zanimali drug. Krila je to sve od same sebe. Jos gore zar ne? Kriti nesto od samog sebe je isto kao da te je napustila senka. Senka ce zauvek da te prati u zivotu sve dok ne nestanes. Ukoliko izgubis senku znaj da si nestao. Ti ne postojis. Imala je osecaj da je zarobljena u 4 zida sobe, sto se vise borila da izadje to je prostor bio uzi. Sve te kocke, prepreke sve je to bilo u njenoj glavi. Ona je to znala. Samo nije znala kako da se izbori sa tim. Ono sto ju je drzalo u narucju bili su snovi. Zivela je u njima umela je da spava satima. U snovima nemate senku, zar niste primetili to? Obratite paznju. zato sto su snovi zapravo vasa projekcija nepostojece realnosti.  Ukoliko bismo ovu teoriju ako je tako mogu nazvati okrenuli i zakljucili da zapravo ono sto je realno nije realno vec projekcija a da ono sto je san je u stvari java dosli bismo do zakljucka da niko zapravo nema senku i da mi ne postojimo. Onda je sve projekcija . To je bila istina sa kojom je zivela ova devojka godinama unazad. Trenutno spava pa ne mogu da je pitam da li i dalje tako zivi. Mozda je zapravo ona samo moja projekcija. Mozda sve ovo sto upravo citas nije realno . Realno je sve ono sto je opipljivo bar tako neki veruju . A meni vise nista nije opipljio, sve mi deluje nekako nadrealno, prolazno, lebdece. Tu sam negde malo izvan horizonta vremena. Sve sto vidim je ili isuvise lepo ili isuvise ruzno. Zasto je isuvise, ne znam. I mene to isuvise dosta nervira. Sta tebe nervira? Gde nalazis svoj izlaz? Da li znas od cega trazis izlaz? Da li si pronasao pravi izlaz? Izlaz iz cega, pitam se. Sve je zacarani krug u kojem se kutije okrecu oko svoje ivice. Kada smo vec kod Ivice mogli bi da pomenemo i Marice. Stalno cujem neke sirene u mojoj glavi. Sirene me dozivaju iz morskih dubina, Mozda sam ja zapravo sirena koja negde na dnu crne rupe koja je progutala ,ceka scaurena u jajetu da se izlegne i otpocne svoj realni zivot. Do tada sve ovo je za mene samo san.

https://www.youtube.com/watch?v=_nW5AF0m9Zw

Paraliza sna

Paralelni svetovi, nevidljive senke i mali Snežanini patuljci. Oronulih lica kao puzla kojoj fale svi delovi igrala mi je pred očima razmazana slika zelenih divljih biljaka, imala sam osećaj da se nalazim u prašumi. Već sledećeg trenutka slika se polako razbistrila, videla sam izmedju zelenih biljaka, gusto rasporedjenih po terasi, bilo je pozno jutro. Ti si naišao i osmehnuo se pitavši me zašto ležim na terasi. Pogledala sam svoje telo, jako sam želela da te zagrlim, samo to nisam mogla. Pokušala sam da se podignem kako bih ti se priblizila. Svetlo se gubilo u daljini. Tamni modro plavi oblaci prekrili su i poslednji tračak svetlosti. Vreme je išlo unazad i to me nije brinulo, imala sam osećaj da to daje više vremena koje mogu provesti u tvom zagrljaju. Jedva da sam se podigla i oslonila se na tvoje noge. Stajao si ispred mene i gledao me, prekrasnim kristalno čisti očima, rukom si me nežno mazio po kosi. Sa poslednjom dozom energije sam stegla tvoje maslinasto braon pantalone i pogled spustila ka tvojim blatnjavim novim parom patika. Znala sam da si i ovog jutra išao na pecanje. S obzirom da je vreme odlučilo da promeni tok kretanja nije mi bilo čudno sto zora nikako nije imala nameru da nas pozdravi. Nisam želela da ti kazem da uskoro necu moći ni kolena da ti zagrlim, obuzimala me je nemoć kretanja. Tišina je prekrila nasa tela, osećala sam kako mi se led širila kičmenim stubom, srce i je i dalje kucalo istim tempom, spokojna sam. Ledila mi se krv u žilama a ti si i dalje stajao preda mnom i mazio me po kosi. Osećala sam kako mi trnu jagodice prstiju moje čulo dodira me ostavlja, rastaje se od mene bez imalo griže savesti. Sve što mi je ostalo bili su čulo mirisa, čulo vida i ukusa . Ukusa gorčine pomešanog sa rendanim kockicama ljubavi. Najednom osetih tup udar u potiljku svoje ovog puta preteške glave. Jačina udarca ponovo mi je pomutila vid , sve što sam uspela je da čujem odvratne krike i osmehe nekih malih bića. Pokušala sam da se pomerim, ovog puta to nije bilo moguće. Puls je ovog puta bio malo ubrzaniji. Pokušala sam da podignem ruke i odbranim se od dodira naboranih ruku punih opekotina i smrada od urina. Taj smrad me je držao u stanju konfuzije,  bio je isuviše jakog intenziteta. Najednom videh nevidljive senke mali stvorova obučenih u ogorčenost koju su nosili u svojim telima. Duše su ih napustile pre mnogo godina. Ovo su bila tela  pohlepna i gladna čiste duše jedne nikada shvaćene devojke. Nije bilo prvi put da pokušavaju da me odvedu u totalnu paralizu sna. Želeli su moje telo toliko da su uspeli da svakim snom više da me onesposobe. Ogrebotine koje su mi naneli na telo nisu bile bolne , bolelo me je što sam dozvolila da neko drugi upravlja mojim snom. Pokušavala sam da se probudim, držala sam oči čvrsto zatvorene kako bih se uspavala u snu. Osmesi tih stvorenja ne mogu se meriti ni najgorim zvukom ikada zamisljenim u ljudskoj glavi. Ovo je izvan granica ružnog. Grizli su moj vrat svojim oštrim zardjalim zubima na kojima se nalazila zgusnuta krv prethodnih žrtava paralize sna. Nisam mogla da razaznam koliko ih je oko mene, svaki put kada sam iz znatiželje otvarala oči videla bih mala crna debela, polomljenih ruku i dementnih iskrivljenih usana, polovična stvorenja koja su se kretala brzinom svetlosti. Videla sam ih samo kada bi mi se približila iznad lica i tada bi me njihov smrad ponovo bacio u konfuziju. Njihovo dejstvo je bilo nalik opijuma. Totalno bi te onesposobilo u sekundi. Srce je sve jače kucalo  počela sam se gušiti. Govorili su mi svojim duboko visokim tonovima umešanim sa smehom krikova. "Nikada vise nećeš osetiti svoje telo, nikada više nećeš potrčati, ostaćeš nepokretna zauvek . Tvoje telo kupaće voljeni svojim suzama ali ti to nećes osetiti jer ćemo mi posedovati tvoju dušu. Tvoje telo biće bez sjaja i istrunuće vremenom dok crvi budu izjedali ostatak tvoje unutrašnjosti. I koliko god da pokusšvaš da se probudiš znaj da mi nećemo otići, ostaćemo nevidljive senke koje će se igrati po tvojoj sobi bežeci od svetlosti. Čekacemo da te stigne umor i da ponovo utones u san. Jednom se više nećeš probuditi iz istog.".Otvrila sam oči, čula sam sebe kako ubrzano dišem. Nisam osećala svoje telo, umor je učinio da ono u potpunosti utrne. Samo disanje davalo mi je nadu da sam možda uspela da se izborim , kosa mi je bila preko lica nisam uspela ništa da vidim. Roletne su bile spuštene skoro do kraja, ulično svetlo se gasilo i palilo na svakih 3 minuta. Čekala sam da se upali svetlo na ulici. To bi mi jedino dalo dokaz da nisam još uvek u snu. Osećala sam nečije prisustvo u sobi, najzad sam uspela da pomerim svoju desnu ruku pa zatim levu. Lagano sam se podigla na obe ruke i pogledala ka prozoru, malo svetla je dopiralo sa ulice. Izdahnula sam duboko. 

https://www.youtube.com/watch?v=R7DFX_AvDNI