Tako neobično obična

Ponekada kao da nemam više snage da reagujem, kao hemijska okrenuta na gore. Ima mastila u sebi ali ne piše. To nije njen pravac delovanja, nejasno stoji okrenuta na gore i oseća kako joj se, polako, svo postojanje sliva u mozak. Gušim se, vrlo često  u poslednje vreme. Svakim svojim sledećim tekstom polako pomeram zavesu sa prozora svog života. Ponekad me svetlost naprosto zaslepi. Isuviše je jaka kritika realnosti ili je moja zenica iuviše slaba kako bi bez oštećenja i povreda videla pravu istinu. Istinu da sam zapravo, jedna obična olovka okružena besprekornim i neistrošivim penkalima. Ja sam obična olovka koja kada se istroši od borbe za rečima, koje kao niti veze po papiru, koristi podrezivač. Bez njega moje reći su nevidljivi ucrti na papiru. Možda bi ih mogli razaznati slepi? Možda samo specifični ljudi mogu razumeti jednu običnu olovku medju penkalima. Svakodnevnica guši moju kreativnost ali ne odustajem tako lako. Budnom me drži činjenica da svaki od tih penkala kada ga okrenete naopako prestaje da piše. A ja samo jedna obična olovka uspevam da ostavim trag, ma kako da me okreneš.