Nemi plač

Bila sam neiskrena prema sebi. Ubedila sam sebe da je sve savršeno. Izgubila sam dodir sa realnošću. Korak po korak i popela sam se na čardak, čardak satkan od moje mašte. Tamo je sve ukusno, sve je pipavo i zrači lepotom neizbežnosti. Nemate snage da okrenete leđa i napustite isti. Ljudi će poverovati svemu što im kažete , samo ukoliko umete da priču upakujete kako treba. Jedina osoba na osvom svetu koja će želeti da veruje vašim rečima iako zna tačno koje od njih odjekuju neistinu, je vaša majka. Ona je večiti oslonac , ma koliko god težina vaših grešaka bila nepodnošljiva, izdržaće . Osećam se kao Titanik koji tone. Osećam pokajanje svih osoba na mom brodu, osećam jačinu ljubavi koju će uskoro da zamrzne vreme. Živim u lavirintu koji sam samoj sebi napravila. Uhvativši sebe za ruku, ne razmišljajući o mogućim posledicama, zakoračala sam u večnu konfuziju . Vodim borbu sa samom sobom već duže vreme. Živim u kavezu zatvorena sa svojom ludošću. Ukoliko ja pokušam da izađem možda i ona pobegne. Niko ne želi da pusti svoju ludost. Moraš je držati zatvorenu , moraš zaboraviti da postoji. A ja sedim sa njom u kavezu već neko vreme i gledam je u oči , gledam njen prazan pogled i osmeh pun sećanja na greške i neuspehe koje se trudim da duboko zatrpam svojim uspehom. Ponestaje mi. Ukoliko nastavim da se šetam ovim lavirintom i zamišljam da sam u kavezu zatvorena sa svojom ludošću, nikada neću uspeti da rešim asocijaciju . Kako da je rešim kada ništa nema logičku povezanost. Kao puzla čiji se delovi ne mogu spojiti. Ja sam ta puzla.                                   Prekini da se poistovećuješ sa bilo čim. Ti držiš konce u svojim rukama , ti donosiš odluku šta je tvoj sledeći korak. Ti snosiš  posledice svojih postupaka. Najednom u meni se sve uzburkalo i kao vulkan počelo da izbija na površinu. Istina je iz mene vrelinom sagorela sve što je bilo satkano od mašte. Nestalo je sve. Čardak je otopljen. Stajala sam u svojoj sobi i posmatrala tačku na zidu. Nemam pojma koliko dugo sedim ovde. Obrazi su mi bili mokri, dodirnula sam svoje lice, bilo je mokro. Mora da sam plakala. To je bio dokaz da sam se vratila. Ponovo sam počela da osećam. Izgleda da je ovog puta ugriz griže savesti bio isuviše jak kako ga ne bih osetila. 

Bolest neizlećivosti

 Probudio me je alarm .

 Bilo je 07:00 osećala sam kako mi je puna bešika.

 Otišla sam do wc - a , medjutim  u provratku sam odlučila da odspavam još malo. Videla sam malo svetlosti jutra koje je dopiralo od spolja, ušuškala se i zaspala. Probudila sam se na stolici čudnog oblika. Dizajnirana je za ljude koje ne cene udobnost, činilo se. Na stolu se nalazi sveska. Najednom se žena našla ispred mene imala je 58 godina a izgleda tako sveže ,nisu se primećivale plastične operacije ali verujem da ih je bilo dosta, izgleda kao da je u ranim 30 tim. Sela je preko puta mene i pružila mi šolju kafe klizeći  je po staklenoj providnoj površini stola. "Izvoli". Pogledala sam  u unutrašnjost šolje. To je kafa." Hvala" uzvratih. Iz  ruke joj je virila igla , veličine pola hemijske i debela kao igla za pletenje.  Na iglu se produžavao kabl kao od punjača za mobilni telefon. Teško je shvatiti gde se završava, izgleda kao da je uboden u zid. Slika pred očima postala je toplija zatim sve toplija i razmazanija , osećam se kao da lebdim sve dok nisam potpuno izgubila svest. Pritisk u glavi mi je neverovatno jak, imam osećaj da trol iz Hari Potera pokušava da mi svojim stopalom smrska lobanju. Najednom osetih toplinu dodira. "Jesi li dobro?" Tu je ona žena , pomogla mi je da se podignem na stolicu , izgleda da sam pala. Uhvatila sam se za glavu levom rukom i počela naglo da ispijam kafu. "Šta se desilo?" . Imaš fobiju od igle. Nisam ni bila svesna da sam to izgovorila naglas, to su bile moje misli. Zapravo i ovo sve nije realno. Možda zato ona zna da ja zaista imam fobiju od igle. " Šta je to fobija?" uptala je."Fobija (grč.phobos - strah,bjeg) je izraženi trajni strah, najčešće prekomjeran ili neopravdan, a pojavjuje se u vezi očekivanja specifičnog objekta ili situacije."  To je po definiciji , nadam se da razumeš. Pa i ne baš, izgovarala je to dok je odlazila do nekakve fioke. Hodajući razmotavao joj se kabli igle koja je i dalje virila iz njene ruke. Trudim se da ne povratim od prizora koji je odvratan , osećam kako mi jeza prolazi celim telom. Iz fioke je izvadila kesu punu krvi, donela je do stola i spustila je ispred mene. "Izvoli , to ti je pokon od mene , trebaće ti . Malokrvna si. Dosta si bleda, to će ti poboljšati izgled ". Odakle njoj ideja da sam ja malokrvna i odakle joj pravo da mi priča takve stari. Ona je ubica. Odakle joj ovolika krv. Moram da odem odavde. Osećam vrtoglavicu. Zašto sam i kako dospela ovde sa ovom personom. Mada je bila isuviše fina prema meni, imala je manire. " Uvek tražiš nešto dobro u ljudima."  to je bio glas moje majke koji mi je odzvanjao u glavi poput crkvenog zvona. Ponovo nasrćem na kafu kao da me ona jedina vraća u normalu. Sedim ovde sa nepoznatom ženom. Bolje sam je pogledala. Zapravo ta žena sam ja , samo lepša i starija, drugačija, prosto savršena. Bila sam ljubomorna na njen izgled. Aleksandra ljubomorna si na samu sebe , da li si ti normalna? Očigledno da nisam čim sedim sa sobom u budućnosti i pijem kafu . Ništa mi nije jasno. Tišina je milovala naše obraze. Gledam je kako smireno ispija kafu. Ne bih trebala da budem ljubomorna trebala bih da budem srećna, zapravo tako ću izgledati kada ostarim. Jeste da joj iz ruke viri igla koja je priključena u zid ali ona nema nijednu sedu vlas u kosi. Nema bora, staloženost joj sija iz očiju, estetski je kao izvaljana figura najtalentovaijeg umetika. Ali me ova kesa puna krvi na stolu jako čini nervoznom. "Čemu služi to što ti viri iz ruke?" pitala sam je i uzela gutljaj kafe. Tim putem unosim sve što sam danas  uočila na poslu u bazu podataka , kako bi moj direktor mogao da ima uvid u svakodnevne kontinuirne procese koji se odvijaju na pogonima u fabrici u kojoj radim. Radim kao "open window - close dore" projektovanje . Da pojasnim. Sve što ulazi u samu fabriku , počev od informacija do ljudi, mora se zadrzati u fabriku i rasporediti na svoje mesto. "Čime se bavi  fabrika?" Vrata su zatvorena , to znači da ne bih smela pričati o svom poslu van istog. Čak ni ne poznajem svog direktora. Sa njim sam u kontaktu putem baze podataka. To je ona ogramna ploča zakačena u zid. On mi šalje zadatke koje trebam da izvršim na svom poslu. Svakog dana ovom iglom iliti transferom podataka iz svog sistema vizuelizacije prenosim podatke u bazu. Na taj način on vrši kontrolu odradjenih poslova i nakon svakog obavljenog podatka na mojoj kartici se uvećava suma novca koje imam na raspolaganju." Odakle ti ova kesa puna krvi ?" Imam mogućnost da raspolažem i uzimam koliko krvi mi je potrebno putem ove kartice. Kartica je bila plastificirana , crna sa crvenim krstom utisnutim u sredini. Pomoću ove kartice uzimaš krv u odredjenoj ustanovi koja je poseduje. Ima ih par u gradu." Odakle njima tolika krv?" . Od druge klase. Kako ovo oporo zvuči mojim ušima. "Druge klase?" . Da , postoje ljudi prve i druge klase. Ljudi druge klase nemaju dovoljno sredstava za život. Iz tog razloga potpisuju ugovore kojima se obavezuju da će pristati na ekseriment koji će se vršiti u odrejenim ustanovama, laboratorijama, sa grupom eksperata, nad njegovim telom. Oni mu onda daju karticu s odredjenom sumom novca kao isplatu za izvršeni eksperiment i daju mu takodje i ovu karticu za raspolaganje krvlju do odredjenog limita. Takodje ugovorom se obavezuje, da ukoliko odluči da izvrši samoubistvo nakon eksperimenta mora da donira svoju krv u dobrotvorne svrhe. Naravno, tek nakon pregleda stručnih lekara i ustanove da je zdrav. "Da izvrši samoubistvo? To je maltretiranje ljudi , vi ste bolesna nacija kako je moguće da je neko u stanju da uradi tako nešto. Još imate legalnu ustanovu koja to sve obavlja bez treptaja." Ljudi druge klase sami pristaju na to. Sve je naznačeno ugovorom. Ukoliko osoba ne izvrši saoubistvo znači da je dvoljno mentalno jaka i treba da nastai da živi. Niko je ne tereti . Ima čak i pravo da dodje u ustanovu i odradi koliko god eksperimenta želi. "Vi ste monstrumi  i ti pričaš o tome kao da je to normalno ?" . Ukoliko osoba nije dovoljno metalno jaka nema potrebe da živi. Troši reurse uzaludno. Mi mislimo na budućnost svojih generacija. Ukoliko zaradi dovoljno novca može postati prva klasa s'tim je i dovoljno mentalno jaka jer je izdržala sve to. Ne znam zašto se ti čudiš. Ti živiš u svetu u kome roditelji svoju decu uče nekim nepisanim pravilima. Ne dozvoljavaju im da odrastu , guše ih svojom previlikom ljubalju ili ih odbacuju kao najobičniju krpu jer moraju da leče svoje ožiljke koji su im naneti. Živite u zaraznom lancu ishrane. Idete na posao koji ne volite, nadate se boljem sutra a ništa ne preduzimate povodom toga. Sedite skrštenih ruku i buljite u kutije koje vam pricaju sve ono u šta vi slepo verujete. Dopustili ste sistemu da vam veže oči i hodate kao slepci svakoga dana ispuštajuči ustajali vazduh života iz vaših pluća. Provodite sate pokušavajući da nadjete izlaz iz mnoštvo problema koji se svake sekunde razmnožavaju kao neka vrsta bakterije u organizmu. Ne shvatate da se sve to nalazi u vašoj glavi. Bolujete od neizlečivosti. Samo najači će opstati, to će vas zadesiti u budućnosti. Ničega niste svesni. Mislite da koračate napred. A zapravo se krećete po traci za trčanje. Vi to ni ne primećujete. Vaše ruke su svezane na ledjima i ne možete da skinete lažnu isitinu sa svojim očiju. Ćutite vam je moj savet. I upotrebi te ovo jedino ne iskvareno čulo sluha. Oslušni malo  bolje poruke koje ti drveće prenosi. Osvrni se oko svoje ose, pogledaj ptice na nebu. Nasmej se zato što si tu . Živi sada i ovde. Samo najači opstaju. Slabe će sistem isključiti sa pogona. Prestaće da radi mašina i srce će da ti stane. Ukoliko si jak probudićeš se i prestati da budeš rob svoje podsvesti. Nesvesan si  da živiš u laži. Dozolio si društvu da te vrti oko svoje ose, kao kad si bio dete u predškolskom pa bih igrali tu igru i uživali u vrtoglavici koja razmaže realnu sliku pred tvojim očima. Tada si bio dete i znao si šta radiš, radio si to iz zabave. Sada bedniče nisi ni svestan da ti se to dešava. Prekini da budeš pod vrtoglavicom.Diši. Stvaraj. Razmišljaj. Čuvaj svoj um. Stoji stabilno na zemlji. Ne traži oslonac. Raduj se. Plači.Vrišti. Smej se. Skači. Trči. Maštaj. Voli. Radjaj. Posmatraj. Ne osudjuj.Osvesti se. Bori se. Opstani.Probudi se. Probudi se. Probudi se. Zvonio mi je alarm. Otišla sam do kupatila da se umijem. Lik žene i dalje je bio pred očima, njen glas bio je umereno kontrolisan disanjem i obojen dozom ozbiljnosti. Osećam ukus kafe ustima. Smešim se svog odrazu u ogledalu.

Samo najaci opstaju. 

Pesma za bolji doživljaj teksta:  *alt-J - ( Intro ).

https://www.youtube.com/watch?v=UCbt_x5K7c8&list=PLj_s-SLKieFM6-fd5dNcnTpRdIB5VsF_M&index=15  

Tako neobično obična

Ponekada kao da nemam više snage da reagujem, kao hemijska okrenuta na gore. Ima mastila u sebi ali ne piše. To nije njen pravac delovanja, nejasno stoji okrenuta na gore i oseća kako joj se, polako, svo postojanje sliva u mozak. Gušim se, vrlo često  u poslednje vreme. Svakim svojim sledećim tekstom polako pomeram zavesu sa prozora svog života. Ponekad me svetlost naprosto zaslepi. Isuviše je jaka kritika realnosti ili je moja zenica iuviše slaba kako bi bez oštećenja i povreda videla pravu istinu. Istinu da sam zapravo, jedna obična olovka okružena besprekornim i neistrošivim penkalima. Ja sam obična olovka koja kada se istroši od borbe za rečima, koje kao niti veze po papiru, koristi podrezivač. Bez njega moje reći su nevidljivi ucrti na papiru. Možda bi ih mogli razaznati slepi? Možda samo specifični ljudi mogu razumeti jednu običnu olovku medju penkalima. Svakodnevnica guši moju kreativnost ali ne odustajem tako lako. Budnom me drži činjenica da svaki od tih penkala kada ga okrenete naopako prestaje da piše. A ja samo jedna obična olovka uspevam da ostavim trag, ma kako da me okreneš.

Ovaj tekst ne bi trebalo da vam privuce paznju

Plasim se, zaista se plasim svakog svog sledeceg koraka. Mozda je to razlog mog stajanja u mestu. Osecam dok stojim kako mi pulsira nepostojeca adamova jabucica. Samu sebe jedem iznutra. Ukoliko ovako nastavim od mene nece ostati nista. Izgubicu sebe. Kako je to tuzno a tek sam pocela da se upoznajem. Beli zid bio je prekriven sitno ispisanim slovima, besprekorno je izgledao iz daljine ali iz bliza bi se videle sve te nepotrebne osobine  njenog zivota. Ispisala je sve ono lose toliko sitnim slovima da bi  jedva lupom mogao razaznati tu njenu losiju stranu. Ona to nikako nije htela sakriti od drugih,nisu je zanimali drug. Krila je to sve od same sebe. Jos gore zar ne? Kriti nesto od samog sebe je isto kao da te je napustila senka. Senka ce zauvek da te prati u zivotu sve dok ne nestanes. Ukoliko izgubis senku znaj da si nestao. Ti ne postojis. Imala je osecaj da je zarobljena u 4 zida sobe, sto se vise borila da izadje to je prostor bio uzi. Sve te kocke, prepreke sve je to bilo u njenoj glavi. Ona je to znala. Samo nije znala kako da se izbori sa tim. Ono sto ju je drzalo u narucju bili su snovi. Zivela je u njima umela je da spava satima. U snovima nemate senku, zar niste primetili to? Obratite paznju. zato sto su snovi zapravo vasa projekcija nepostojece realnosti.  Ukoliko bismo ovu teoriju ako je tako mogu nazvati okrenuli i zakljucili da zapravo ono sto je realno nije realno vec projekcija a da ono sto je san je u stvari java dosli bismo do zakljucka da niko zapravo nema senku i da mi ne postojimo. Onda je sve projekcija . To je bila istina sa kojom je zivela ova devojka godinama unazad. Trenutno spava pa ne mogu da je pitam da li i dalje tako zivi. Mozda je zapravo ona samo moja projekcija. Mozda sve ovo sto upravo citas nije realno . Realno je sve ono sto je opipljivo bar tako neki veruju . A meni vise nista nije opipljio, sve mi deluje nekako nadrealno, prolazno, lebdece. Tu sam negde malo izvan horizonta vremena. Sve sto vidim je ili isuvise lepo ili isuvise ruzno. Zasto je isuvise, ne znam. I mene to isuvise dosta nervira. Sta tebe nervira? Gde nalazis svoj izlaz? Da li znas od cega trazis izlaz? Da li si pronasao pravi izlaz? Izlaz iz cega, pitam se. Sve je zacarani krug u kojem se kutije okrecu oko svoje ivice. Kada smo vec kod Ivice mogli bi da pomenemo i Marice. Stalno cujem neke sirene u mojoj glavi. Sirene me dozivaju iz morskih dubina, Mozda sam ja zapravo sirena koja negde na dnu crne rupe koja je progutala ,ceka scaurena u jajetu da se izlegne i otpocne svoj realni zivot. Do tada sve ovo je za mene samo san.

https://www.youtube.com/watch?v=_nW5AF0m9Zw

Paraliza sna

Paralelni svetovi, nevidljive senke i mali Snežanini patuljci. Oronulih lica kao puzla kojoj fale svi delovi igrala mi je pred očima razmazana slika zelenih divljih biljaka, imala sam osećaj da se nalazim u prašumi. Već sledećeg trenutka slika se polako razbistrila, videla sam izmedju zelenih biljaka, gusto rasporedjenih po terasi, bilo je pozno jutro. Ti si naišao i osmehnuo se pitavši me zašto ležim na terasi. Pogledala sam svoje telo, jako sam želela da te zagrlim, samo to nisam mogla. Pokušala sam da se podignem kako bih ti se priblizila. Svetlo se gubilo u daljini. Tamni modro plavi oblaci prekrili su i poslednji tračak svetlosti. Vreme je išlo unazad i to me nije brinulo, imala sam osećaj da to daje više vremena koje mogu provesti u tvom zagrljaju. Jedva da sam se podigla i oslonila se na tvoje noge. Stajao si ispred mene i gledao me, prekrasnim kristalno čisti očima, rukom si me nežno mazio po kosi. Sa poslednjom dozom energije sam stegla tvoje maslinasto braon pantalone i pogled spustila ka tvojim blatnjavim novim parom patika. Znala sam da si i ovog jutra išao na pecanje. S obzirom da je vreme odlučilo da promeni tok kretanja nije mi bilo čudno sto zora nikako nije imala nameru da nas pozdravi. Nisam želela da ti kazem da uskoro necu moći ni kolena da ti zagrlim, obuzimala me je nemoć kretanja. Tišina je prekrila nasa tela, osećala sam kako mi se led širila kičmenim stubom, srce i je i dalje kucalo istim tempom, spokojna sam. Ledila mi se krv u žilama a ti si i dalje stajao preda mnom i mazio me po kosi. Osećala sam kako mi trnu jagodice prstiju moje čulo dodira me ostavlja, rastaje se od mene bez imalo griže savesti. Sve što mi je ostalo bili su čulo mirisa, čulo vida i ukusa . Ukusa gorčine pomešanog sa rendanim kockicama ljubavi. Najednom osetih tup udar u potiljku svoje ovog puta preteške glave. Jačina udarca ponovo mi je pomutila vid , sve što sam uspela je da čujem odvratne krike i osmehe nekih malih bića. Pokušala sam da se pomerim, ovog puta to nije bilo moguće. Puls je ovog puta bio malo ubrzaniji. Pokušala sam da podignem ruke i odbranim se od dodira naboranih ruku punih opekotina i smrada od urina. Taj smrad me je držao u stanju konfuzije,  bio je isuviše jakog intenziteta. Najednom videh nevidljive senke mali stvorova obučenih u ogorčenost koju su nosili u svojim telima. Duše su ih napustile pre mnogo godina. Ovo su bila tela  pohlepna i gladna čiste duše jedne nikada shvaćene devojke. Nije bilo prvi put da pokušavaju da me odvedu u totalnu paralizu sna. Želeli su moje telo toliko da su uspeli da svakim snom više da me onesposobe. Ogrebotine koje su mi naneli na telo nisu bile bolne , bolelo me je što sam dozvolila da neko drugi upravlja mojim snom. Pokušavala sam da se probudim, držala sam oči čvrsto zatvorene kako bih se uspavala u snu. Osmesi tih stvorenja ne mogu se meriti ni najgorim zvukom ikada zamisljenim u ljudskoj glavi. Ovo je izvan granica ružnog. Grizli su moj vrat svojim oštrim zardjalim zubima na kojima se nalazila zgusnuta krv prethodnih žrtava paralize sna. Nisam mogla da razaznam koliko ih je oko mene, svaki put kada sam iz znatiželje otvarala oči videla bih mala crna debela, polomljenih ruku i dementnih iskrivljenih usana, polovična stvorenja koja su se kretala brzinom svetlosti. Videla sam ih samo kada bi mi se približila iznad lica i tada bi me njihov smrad ponovo bacio u konfuziju. Njihovo dejstvo je bilo nalik opijuma. Totalno bi te onesposobilo u sekundi. Srce je sve jače kucalo  počela sam se gušiti. Govorili su mi svojim duboko visokim tonovima umešanim sa smehom krikova. "Nikada vise nećeš osetiti svoje telo, nikada više nećeš potrčati, ostaćeš nepokretna zauvek . Tvoje telo kupaće voljeni svojim suzama ali ti to nećes osetiti jer ćemo mi posedovati tvoju dušu. Tvoje telo biće bez sjaja i istrunuće vremenom dok crvi budu izjedali ostatak tvoje unutrašnjosti. I koliko god da pokusšvaš da se probudiš znaj da mi nećemo otići, ostaćemo nevidljive senke koje će se igrati po tvojoj sobi bežeci od svetlosti. Čekacemo da te stigne umor i da ponovo utones u san. Jednom se više nećeš probuditi iz istog.".Otvrila sam oči, čula sam sebe kako ubrzano dišem. Nisam osećala svoje telo, umor je učinio da ono u potpunosti utrne. Samo disanje davalo mi je nadu da sam možda uspela da se izborim , kosa mi je bila preko lica nisam uspela ništa da vidim. Roletne su bile spuštene skoro do kraja, ulično svetlo se gasilo i palilo na svakih 3 minuta. Čekala sam da se upali svetlo na ulici. To bi mi jedino dalo dokaz da nisam još uvek u snu. Osećala sam nečije prisustvo u sobi, najzad sam uspela da pomerim svoju desnu ruku pa zatim levu. Lagano sam se podigla na obe ruke i pogledala ka prozoru, malo svetla je dopiralo sa ulice. Izdahnula sam duboko. 

https://www.youtube.com/watch?v=R7DFX_AvDNI

Dejstvo "Film tablete"

Koliko često si imao priliku da okusiš požudu koja se u tebi javlja nakon "Film tablete"? Nikada. Nakon čitanja ovog teksta shvatićeš da grešiš. Svakodnevo ti se dešava da se prisećaš treutaka koji su se već odigrali u tvom životu, zovemo ih trenucima iz prošlosti. Zapravo to što ti se dešava u trenutku dok se prisećaš slika, lepih ili neprijatnih dešavanja iz prošlosti jeste dejstvo "Film tablete". 

Sećam se hodnika velikog dugačkog hodnika , hodika bez kraja , začaranog hodnika. U hodiku nikoga nije bilo osim glasova , smeha , vike i koračanja , mirisa bluda i strasti , ukusa ljubavi i prijateljstva. Zapravo ništa od toga nije opipljivo sve dok ne zažmuriš. I tada se mogu videti dvoje mladih koje gore od strasti jedno za drugim koji gore od požude za još jačim osećajem povezanosti , čiji se dlanovi znoje prilikom pogleda punih strelica koje pogadjaju sve prisutne u prostoriji. Vazduh je imao specijalno dejstvo samo zato što su ga delili ljudi druge dimenzije . Ljudi koji su živeli u trenutku , ljudi koji su živeli sve ono što su podsvesno želeli , ljudi koje nije bilo briga šta će drugi reći , ljudi koji su nesvesno plesali sa djavolima u raju. Znam i ti se sećaš osmeha koji dolazi nakon vrtoglavice i pritiska žurbe u nešto jače, nešto uzvišenije, nešto iznad horizonta vremena. Neprestano lutanje po lavirintu vremena sa bezgraničnom dozom uživanja u svemu što si osetio, video, dobio i dao. Vodjenje ljubavi na mlečnom putu, neobazrivost prilikom stezanja vrata , jačina gušenja stvarnosti -uspeo si da se oslobodiš realnosti, otišao si predaleko. U tom gradu punom praznine. U tim očima punih nerazumevanja pronašao si sebe . Zapravo jer nikada nisi osetio tako nešto , smatrao si da ne bi trebalo nikada dopustiti sebi da odeš predaleko . Ovog puta si stajao ispred svih koji zapravo nisu bili realni. Stajao si ispred zamisljenog toga vremena u prostoru koji ne postoji. Gledao si u nebo koje je bilo tvoja realnost ali si ipak zatvarao oci i vraćao se u nadrealni svet svoje podsvesti. Zamagljenost pred tvojim očima , činila je da tvoj um vidi slike koje zapravo nisu bile realne , sve bi to izgledalo drugcije da nisi okusio "Film tabletu". Sama pomisao da ceš osetiti nešto što nikada ranije nisi imao prilike da okusiš dopala ti se . To nešto nestvarno navodilo je tvoje telo da reaguje na situacije kao neka vrsta supstance koja kida krvne sudove u telu jednog vanzemaljskog stvorenja. Ti si bio droga u vanzemljskom telu, ti si ga terao da radi sve ono što on nikada ne bi pomislio da uradi. Zapravo ta supstanca je bila tvoja podsvest a vanzemaljsko biće si bio ti. Svemir je bio tvoje mesto stanovanja a grad u kome se sve to odigravalo bio je Sunny Beach.

Putovanje uz pesmu : 

"The Weeknd - Often "

Moje ime je Brend

Dobrodošao u svet brenda, ne znam koliko si upućen ali ti danas živiš u svetu gde je marka koju nosiš od velike važnosti. Ne samo da će ti pomoći da se pokažeš u najboljem svetlu već ti može omogućiti i da stekneš prijatelje . Zamisli da danas dobiješ na Loto-u , kupiš sebi novi automobil uplatiš letovanje kupiš odeću i ostatak trošiš uzaludno na izlaske po restoranima kafićima bazenima. Odjednom, u trenutku kada se pojaviš u kafić i ostaviš ključeve svog novog autobomobila na sto, dobijaš pažnju ljudi. Šta bi bilo kada bi ostao bez dinara, počeo da prosiš na ulici ? Tada bi bio samo odbačena krpa , nepotreban takozvanom "višem sloju" ljudi. "Zdravo", na ulici da ti bude upućeno, previše očekuješ zaista ti si sada jedno veliko ništa. Prosiš na ulici i očekuješ da imaš prijatelja, kako si luckast. Zapravo pravo pitanje je da li su to ljudi ili pokretni brendovi? Današnje druženje se svodi na razmenu iskustava o markama. Pričaju devojke na ulici "Ej znaš kog sam juče srela, onog sa Poršeom bože koliko dobro izgleda". Čekaj , ko tu zapravo dobro izgleda frajar ili porše? "A znas kako je dobro izgledao, imao je na sebi Versaće košulju i Paćoti cipele" .Ukoliko tom momku damo kamio i obučemo ga u odeću bez imena, verovatno če u tom trenutku momak da prestane da postoji. Samo gde? Prestaće da postoji u priči devojke koja mu ime nije pomenula. Ili će prestati da postoji u realnom životu. Kako sve više razmišljam o toj temi shvatam da je ta realnost zapravo postala marketing. Sve se vrti oko reklame. Ukoliko imaš dobru reklamu dobro ćeš da se plasiraš na tržištu, ako si inovativan u onome što rekramiraš izdvojićeš se od druge robe i dobro ćeš se prodati. Stop. Mi ovde pričamo zapravo o ljudskom biću koje ima osećanja i pre svega ime. Nagradno pitanje bi bilo kako se zove dečko iz devojkine priče. Ovim se srećeš svakog dana u svom životu ali podsvesno si se ogradio da to ni ne primećuješ. Ignorisanjem situacija koje se dešavaju u našem svakodnevnom životu nećemo učiniti da one nestanu, šta više samo ćemo pogoršati situaciju jer će one vremenom postati učestalije."Ti ne nosiš Pradu ti nisi decko za mene". "Bože pa tvoj muž ne vozi Audi mora da se nikako ne slažete u braku". "Ukoliko vidiš da mu stvari nisu markirane zaobidji ga, mislim kome je još takav prijatelj potreban". Stop. Novac danas iako igra značajnu uogu u našem životu ali to ne znači da je njegova uloga od presudnog značaja. Ne bi smeli da dozvolimo da se izgubi ta svest. Svest o tome šta je zapravo za vrednovanje. Sve više se vrednuju neke pogrešne i površne stvari. "Da li ti mene voliš zbog onoga kakav sam ja ili zbog uloge koju imam u svom životu". Uloga direktora, menadžera, projektanta. Većina njih ima poprilično dobre plate imaju status u društvu što ih čine više privlačnim od zanatlije i zemljoradnika. Naravno da treba da se trudiš da se ostvariš na polju karijere ali samo pod uslovom da je to ono što zaista želiš. Ukoliko te više čini srećnim da radiš na polju , nemoj se ustručavati. Nije važno šta će drugi reći. Ti drugi da radiš kao direktor ne bi ni znali tvoje ime. Jer bi u tom slučaju za njih bio ništa drugo no Brend.

Inspirisana ljudima i svesnim srljanjem u propast. 

Nedodjija

Da li znaš ko si ti zapravo? Da li znaš koja je svrha tvog postojanja? Kakav zvuk ti je potreban da bih se osetio posebnim? Da li zeliš da se izdvajaš iz mase i budeš jedinstven? Satkan od raznih materijala nedostižnim svkom biću na ovoj planeti? Kada ćeš dozvoliti energiji koju poseduješ da se ispolji? Ili ćeš ceo svoj život provesti u zatvoru sopstvenog straha, ukusa pomesanog sa gorkim pokajanjem nakon propuštenih prilika? Prilika da se pokažeš u pravom svetlu da skines masku pokažeš svoje lice strancima na maskenbalu , zaplešeš sa svojom senkom i osmehneš se drugim maskama na balu . Koliko će vremena biti potrebno da se dogodi tako nešto? Minuti, sati , dani prolaze, godine odmiču, ti stojiš u mestu i posmatraš sliku na zidu. Na toj slici je šuma , pune krošnje crvenih listova koje se njišu iznad savršenog zelenila. Tvoja sloboda je na toj slici ili si ti samo tako umislio ? Zasto ne odes tamo gde je tvoja sloboda ? Zasto ne dovedeš slobodu u tvoj svaki dan popiješ sa njom kafu, podeliš koju priču ili odsviraš koju pesmu ? Sloboda voli hrabre, sloboda voli da, kao ptica raširenih krila koračaš kroz život. Nikada nemoj zameriti slobodi na svom ličnom neuspehu. Strah je taj krivac koji  stalno krijući se iza tvojih leđa prođe bez osude. Strah te pokreće samo ne zauvek . On je taj koji pokreće izražavanje a sloboda je ta koja dopušta izražavanju da se pretoči u energiju i da neprestano evoluira. Zamisli da su dirke na klaviru ustvari tipke na tastaturi, to dovodi do poistovećivanja energije koju ispoljavaju muzičar i pisac. Svi smo mi isto pod maskama, tek onda kada ispoljimo svoju energiju tako što skupimo hrabrost i skinemo maske, tek onda možemo uočiti razlike među nama i videti lepotu i druge strane, stvaranja kao razonode, stvaranja kao ljubav, stvaranja kao razocaranje, stvaranja kao besprekornosti. Besprekorno je sve ono što kažeš, sve što dodirneš sve što učiniš za one koje voliš. Onda kada tako počneš da posmatraš svet znaćeš da sloboda nije samo na onoj slici koju posmatraš , sloboda je svuda oko tebe. Sloboda je u dodiru osobe koju voliš , sloboda je u majćinskom pogledu, sloboda je u osmehu sa prijateljima. Dozvoli energiji da se ispolji , dozvoli sebi da stvaras , budi slobodan.

Inspirisana pesmom            
Kuba -New Ancient Dreams

Tajna

Ne želim da priznam da si uzeo moje srce tako tajnovito i nežno. Iskradam se iz svojih snova samo da bi preživela stvarnost koja mi neda mira. Jer čim počne da me hvata san ja čujem tvoje korake, osećam tiho tvoj dah na vratu i onda otvaram oči. Ti ležiš kraj mene i govoriš mi da me voliš, svojim usnama mi to i dokazuješ. Slepo ti verujem možda samo zato što sanjam. Verujem, sve dok mi suze ne prosvetle vid i onda gutam knedle poistovećujuči ih sa mukama koje će tako jedino nestati. Brišem oči i ti nestaješ zajedno sa osmehom na mom licu. A za sobom ostavljaš bol nikada izrečene ljubavi.

Otkrivenost uma

Moje čulo mirisa je ponovo tu. Osećam mirise mešavine zelene i plave boje. Čujem lavež psa i zamišljam ga kako trči po otvorenom beskrajno velikom polju punom cveća. Šušti vetar, šušti njegov dodir prilikom maženja sa krošnjama drveća. Sve je mirno, sve je besprekorno. Ležim na ležaljci, velikoj platnenoj ležaljci. Posmatram sve oko sebe i upijam lepotu svega što vidim. Nema nijedne osobe, samo reka, lavež psa i tišina, tišina koja je obema rukama obgrlila moju dušu.

Tajna večne mladosti

Kada si bio mali svet je za tebe bio cudotvoran. U svakoj senci video si nov zivot , mislio si da covek nije nikada sam jer ima senku koja će ga večno pratiti u tišini. Pratio bi automobile kako prolaze i nagađao boje istih a onda kada bi pogodio boju kojeg automobila  častio bi sebe sladoledom. Jurio si ka prodavnici imitirajući ptice smejajući se suncu vrteći se oko svoje ose . To se zove sreća to se zove i sloboda. A sada ? Sada više kao da nema tog deteta koje si nekada bio, zaboravio si da to trebaš nositi u sebi čitav svoj zivot. Sečaš li se mirisa bakine pogače? Sećaš li se prvog pada sa bicikle iliti mirisa Jasmina u kosi tvoje prve simpatije? Sećaš li se karmina zene koju si voleo ? E pa u sećanju dragi moj , tu se krije tajna večne mladosti. Dok god mozeš da se prisetis najlepsih trenutaka koje su ostavile pečat u tvom životu

 veruj mi, bićeš mlad.