Ne želim da priznam da si uzeo moje srce tako tajnovito i nežno. Iskradam se iz svojih snova samo da bi preživela stvarnost koja mi neda mira. Jer čim počne da me hvata san ja čujem tvoje korake, osećam tiho tvoj dah na vratu i onda otvaram oči. Ti ležiš kraj mene i govoriš mi da me voliš, svojim usnama mi to i dokazuješ. Slepo ti verujem možda samo zato što sanjam. Verujem, sve dok mi suze ne prosvetle vid i onda gutam knedle poistovećujuči ih sa mukama koje će tako jedino nestati. Brišem oči i ti nestaješ zajedno sa osmehom na mom licu. A za sobom ostavljaš bol nikada izrečene ljubavi.
Нема коментара:
Постави коментар